На Јесењем ликовно-литерарном конкурсу, у организацији Народне библиотеке „Данило Киш“ из Врбаса, награђен је литерарни рад Ане Павићевић, ученице четвртог разреда наше школе. Свечана додела награда организована је 10. новембра, а Ана је том приликом прочитала награђени рад на тему „Данима уходим птице, од њих учим да летим“ (Мирослав Антић: „Савршенство ватре“). Ани упућујемо честитке, а у наставку текста можете прочитати њен литерарни рад:
За живота остављао је трагове песме, пажљиво одабраних речи; остављао је исконске животне мудрости у облику стихова, записаних на парчету папира… Стварао је не плашећи се оштрих речи. Био је боем, вечити сањар и дечак у души, дете поезије, топле речи и чистог срца. Рођен је као уметник, али да је бар мало поранио, сигурна сам да би био филозоф. Уместо песме остављао би трагове теорија, аксиоме који пркосе теоријама могућности… ћутећи.
Дечаче великих снова, видиш ли у немиру небеског плаветнила плаву звезду која трепери и мили кроз облаке? Ти си ми је показао, рекавши да је следим и да се трудим да досегнем небеске висине, и да се на том путу сетим тебе. Рекао си да је права висина само пређени пут. Права висина је стићи, и одгонетнути ко је смислио кога, ми своју мисао или она нас.
У „Савршенству ватре“ слика је употпуњена савршеним складом између мудрости, горчине, самоспознаје и ироније. Док читам песникове стихове разабирам границе варљивости света, природу постојања, трајног и пролазног; назирући спој високих циљева и ниске реалности. Песник тражи одговоре, загледан детињим очима у бесконачност универзума, желећи да се увери да је суштина опипљива, да сваког од нас тамо негде, иза дуге, иза облака, чека разлог постојања, и уклопљивост у сопственим границама живота.
Мислим да је свет одувек био исти, да свако од нас има избор у коју страну тог света жели да гледа… Ако са севера стиже кишни облак, моје очи на југу траже плаво небо. Стварност је сачињена од различитих облика и боја, жеља и могућности, осећања и надања; тера нас да учимо о себи према свим тим разликама јер, црна без беле се не би видела. Данима уходим птице, од њих учим да летим и у тренутку, између два откуцаја срца, ухватим себе како им завидим на немерљивој слободи. Запитах се, да ли сви људи у тренуцима слабости, несвесно траже од себе да виде даље и осећају јаче? Да ли смо сачињени од жеља и вечних питања, да ли наше постојање има смисао и да ли он негде далеко тиња и чека нас да га ухватимо и утопимо у своју душу? На крају дана, оно што осећамо је једино што стварно имамо.
Птице ме зову к себи да заједно прошарамо облаке и доделимо им нови облик. Осећам да ме песник иза плаве звезде бојажљиво посматра, храбрећи ме и говорећи да идем напред, иако се понекад, на тренутак, смисао чини неухватљив и равнодушан. „Пронађи нове светове и изаткај им небо. И подари им ваздух да живе и да дишу“. Напиши песму песниче, оживи дечачку машту и не плаши се оштрих речи… Ја волим да сањам… И да душа памти…
Ауторка прилога: Јелена Вујовић, проф. српског језика и књижевности
